Kineski trougao

Ja zapravo ne umem da vodim blog.
Danas sam sedela ispred kineske radnje.
Ispred kineske radnje postoji trougao.
Kao bermudski.
Samo nije bermudski već kineski.
Izdignut je.
Ljudi se spotiču o njega.
A kada se vrata otvore, zapuhnu me oštar slatkasti miris kineskih haljina.
O jebem ti život.
Evo mi busa.

Minijature

I

Zar vec da idete?

Ne.Insistiram. Ta nismo se jos ogolili do kostiju.

Sta kazete, nemate vise sta da mi date?

Siromasan ste vi covek dakle.

Noz u ruke I struzite?

.. ..

II

Vec dugo…zelim da napisem pesmu

O glumcu

O golom glumcu

Setnog imena

Kako krvari na sceni pozorista

Potpuno nag glumi Adama edenskog

Guta svoje zgrcene prste jer kao dete

Ne zna kuda bi sa rukama

I tako se plasi

Osecaj mucnine ubija mu erekciju izazvanu

Evinom pojavom.

Ali nesto nedostaje

Eve nema

Nema ni publike

Nema erosa

Gde je Eva , njegova muza koju obozava

Uprkos cinjenici da je paranoidna licnost

Uprkos cinjenici da misli da prica sa zmijom

Eva mozda jeste sizofrenicarka

Ali nije luda da trci gola po sceni pozorista za sitne pare

I kao I uvek, Adam poslednji papucar Edena

Ostaje sam pred ogledalom

Sa svojom erekcijom

Nije se prodao ali nije ni zaradio

.. ..

III

Ustala sam jutros

Sa uzasnim osecajem da ce me udariti kola

Zelelea sam da ostanem kuci

Ali nisam

Vukla me napred nada da me tako neces mrzeti

Da neces uciniti isto sto I ja

Obukla sam dobre ciste gacice

Kako su me naucili da mora jer

Nikad ne znas kad ce te udariti auto……

.. ..

IV

Veselo topocem svojim crvenim starkama

Po asfaltu

Zelim da imam dugu sarenu haljinu

Kako bi bubamare na mojim starkama

Imale hlad

Plasim se da ne izblede

Sa svakom losom vescu jedna otpada

I ostaje zalepljena za asfalt

Placem nad dva crvena lesa koja ostaju iza mene

Sve bi bilo drugacije da imam haljinu

.. ..

Ponoćni razgovori sa Dejanom

Oni su .
Pojeli.
Kukuruz.
Dejane.

Pojeli
kukuruz
su
oni.
njih?

Oni.
Vaga - tas - viseci performans.
Kukuruz.
Dopola.
Preslano.
Nagriza gornju usnu.

Posekao sam se.
Pece.
Da ga nisam ja ?

Ti.
Ne.
San.
Oni.
Ko su oni?
Flaster.
Deciji, sareni .

Meri temperaturu.
Kolika je?
Kakvoca.

Delikatno.
U porastu.
Zasto?

Krivac u torbi.
Nece da prizna.

Ja.
Ja..sam.
Sela na torbu.
Prekid - gusenje - protok - vazduha.
Sta ..sad?

trajni identitet. sopstvo.
i krivac.
vlastodrzac.


Sopstvo.
Skuceno sopstvo.
Strah.
Jazavac drzi papir i olovku.
Metafora?
Vlast da se rusi.

Trazi se. Iza olovke, olovka.
Drzi patlidzan.
Gudalom se slika.

Gudalo slika .
Trzavice.
Uspon - pad - sec - sec.
Patlidzan.
Fljas o zid.
Olovka.
Lomi se.
Sopstvo ostaje?

Vraca se. Jest.
Zivot

Dve posvećene Iveku

Soba apsurda.

Ako se dobro zagledas, videces da je to soba.
Ako se ne zagledas, nema veze. Svejedno je soba.
Cosak u sobi, krevet u sobi, soba u cosku, soba u krevetu.
Soba I luster, luster van sobe.
Klimavi luster sacinjenih od zelenih I plavih perlica vristi “ Soba, to je soba kad vam kazem”.
“Man Ray” , smeje se krevet.
“Man Ray I gola guzica na zidu” , dobacuje cosak.
“Sobaaaa” , vristi luster van sobe ka sobi iz sebe.
“Gospodjo cosak, jutros je na prozor sleteo golub sa kopitom”.
“Nemogutje , madam krevet, golub kopito ne moze imati”!
“ No dobro…nije imao kopito, ali nije imao ni papke nego samo stubic od nozice – prihvatljivo bi bilo reci – imao je kopito”.
“ Prihvatljivo prihvatljivo neprihvatljivo je dojiti bebe u autobusu gradskom” brbljao je napamet luster klimajuci se oko svoje ose.

Soba.

25 februar 2009


Minimalisticka ljubav

Pisi slobodno prijateljice..ko zna, mozda jednog dana zbrises odavde i preselis se u Francusku.
Pisaces pesme na francuskom i ziveces u malom, polupraznom ateljeu u potkrovlju.
Svaki dan ce ti golubovi sletati na prozor, poneki ce uleteti i u atelje...
Mozda ces ga fotografisati.

Bices mrsava ali to je dobro. Neces se udati ali bices voljena.
I on ce voleti te golubove sto ti slecu na prozor.
Belu posteljinu , plavu pesmu.

Blago tebi prijateljice, imaces divan zivot.

26 februar 2009.

Kako je Hari sreo Sali...Ne bre, kako je Jozef sreo Iveka

’Slušaj me sada pozorno ,Jozefe J.. Meni, tvom desnom uvetu, bratu levog uveta je dosta. Apsolutno dosta. Dao sam ti u životu toliko toga. Koliko si samo kapi kiše čuo zahvaljujući meni, cvrkut ptica, vetar pred oluju, šum jablanova ispred kuće. Dosta mi je Jozefe. Dosta mi je . Napuštam te Jozefe. Suze ne pomažu ovog puta’!

Tako je govorilo desno Jozefovo uvo dok je mrgudnog pogleda vezalo perte i odlepivši se sa Jozefove glave, uskočilo mu u mali dlan.
Jozef je svejedno plakao.
Suze su kapale po dlanu i uvetu koje se od besa pretvorilo u šišarku.

Bio je sam, na nepoznatom tlu.
Levo uvo je bilo nemo od rođenja. Tužno je zatreptalo i majčinski poljubilo Jozefa, nesvesno svoje nemoći.
Moraće sam dalje. Izvukao je iz džepa čarapu i pokrio levo uvo da ga ugreje te utabanim puteljkom pošao u susret mesečini.

Nakon dugog hoda, shvatio je da se u daljini nešto mrda na obližnjoj livadi.
O kakvo je iznenađenje bilo za Jozefa videti prizor koji je usledio. Na stotine bledih japanskih devojčica u crvenim haljinama lebdelo je iznad tla okrečući se u mestu bez ijednog pokreta majušnih nogu. Kao magične čigre ili neki kristali možda.
Zatrčao se ka njima ali kako je stupio na livadu shvatio je da su devojčice samo različci bledoljubičaste boje.
Iz razloga nepoznatog zdravom razmu, to ga nije zabrinulo.
Iskoristio je situaciju i radosno se zakotrljao livadom, smešeći se Mesecu.
I ko zna koliko bi se Jozef tako kotrljao bezbrižno – ko zna možda bi i zauvek ostao uljuljkan u iluziju bezbrižja da tlo nije lagano zadrhtalo .
Na Jozefove oči, tlo je popucalo u daljini i na površi se stvorila velika breza.


Ugledao je biće slično sebi. Živo biće maslačkolike plave glave , u dugoj jednobojnoj košuljici. Ležalo je priljubljeno uz tlo, poneseno disharmoničnom neobičnom pesmicom koju je Jozef čitao sa njegovih usana . Sva toplina koju je Biće odavalo bila je usmerena ka jednoj maloj gljivi, lagano zaklonjenoj suvim lišćem i travom.
Ne znajući kako drugačije, Jozef se i sam spustio na tlo i dopuzao do Bića koje ga je, bez straha, gledalo očima starca.

’Ja sam Ivek a ovo je moja gljiva’!!, prošaputao je tajanstveno i ozbiljno, pokazujući prstima ka gljivi , navirujući se preko ramena kao da se plaši da bi ga neko mogao zaista i čuti .

’Ja sam Jozef a ovo je moje uvo koje više ne želi da bude moje’, prošaputao je i Jozef izvadivši uvo iz džepa, postiđeno, kao da je nešto skrivio.

Ivek je imao bele, prozračne ruke i ružičaste mrlje od boje po prstima. Prsti su se smešili umesto njega. On je imao pametnijeg posla.
Izgubljen u raskoraku svojih očiju i prstiju nije se mnogo trudio da održi korak sa logikom vremena.

Malo retrospektive, dok se ne uigram

3 maj 2010

JA sam se danas mnogo lepo provela.

Bila sam sa Ivekom na Fruškoj Gori.
Ivek i ja smo šetale i bilo nam je divno iako su ljudi bili jako zli prema nama.
Prvo nijedan planinar nije hteo da nas pozdravi iako je to običaj.
Možda je to zato što smo izgledale ko ludaci.
JA sam imala crnu majicu, zelene karirane pantalone i bele patike sa užasno drečavo zelenim pertlama a nokte sam nalakirala u žuto. Kako bih bila u tonu zalepila sam samolepljivu sličicu ispod oka - žuta zvezda sa narandžasto crvenim tufnicama.
Ivek je imala belu majicu sa Štrum(p)fetom i plavu trenerku i crne starke a pošto su joj nokti bili nalakirani u tamno plavi sjaj sa šljokicama ona je zalepila plavu zvezdu sa narandžastim tufnama ispod oka.

Našle smo jedno divno drvo na Ledinačkom vidikovcu i penjale smo se na njega, ali ja sam pustila Iveka da se penje visoko jer je jako mršava a ja sam čuvala stražu i pravila ART instalacije od nekih puževih kućica koje sam našla na zemlji.
Čujem da su alternativne art instalacije i performansi jako IN.
Recimo staneš na scenu pa povraćaš u kofu 40 minuta da bi dokazao nešto.
ma zar je bitno šta?
Ivek je sedela na drvetu i onda se malo podigla i krenula da sedne i onda je skviknula " Sela sam na mrava ubila sam živu dušu, ubiće nas bog " a neke dve babe su žvakale sendviče i gledale nas ko da smo lude.
Onda smo pričale o kućici na drvetu i rekla sam kako bih volela da imam kućicu na drvetu pa je Ivek rekla " Ali ti ne umeš da se penješ na drvo Jozefe" na šta sam ja rekla " Pa nema to veze" i onda je ona rekl a" Pa da, razumljivo da nema".

Išle smo i na jezero i tamo smo otkrile da u jezeru plivaju neke čudne spodobe koje izgledaju kao sprematozoidi samo su crni i vidljivi okom.
Još uvek ne znamo jesu li to punoglavci ali proverićemo u knjizi.
Primetile smo da se kao okupljaju na listićima i grančicama i izgledalo je kao da ih glockaju pa je Ivek pitala " Ali kako jedu kada nemaju usta" ,na šta sam ja jako pametno rekla " JA mislim da oni to apsorbuju čestice preko tela".
Onda je Ivek rekla da sam ja jako pametna i da gledam previše reklama o ulošcima.
Onda smo hvatale te punoglavce u ruku i tako smo pravile u dlanu bazen za punoglavce i baš je super osećaj kad vas pipkaju po dlanu.

Slikale smo malo mahovine i mazile smo mahovinu i slikale leševe od buba ali i žive bube od kojih su se neke čak i pravile da su mrtve.
Ljudi su nas malo ružno komentarisali, posprdno kao, "Dečurlija staje kod svake bube i slika" a ustvari su slepi jer ne shvataju kakvih sve čudesa ima. To sam i dokumentovala.
Mazile smo bube, uopšte nisu tako strašne znate.
Ali samo nas je jedan čovek tako komentarisao i to čak nije imao vaspitanja da prvo prođe nego je to rekao tako da mi čujemo.
A on je sigurno neki prdavac ili profesor fizickog( to je Ivek zaključila da je profesor fizičkog jer je imao zategnutu guzicu) u beloj trenerci i uskoj majici i vukao je po planini ko budala trudnu ženu koja je non stop kukala kako ne može dalje i da se udala za ludaka i sina malog koji je isto kmečao.
Ivek i ja smo zaključile je pozer planinar i da su se sigurno dovezli u klimatizovanim kolima i kasnije idu da jedu organski uzgajanu makrobiotičku prasetinu.

Šta smo još radile...ne znam, šetale smo i istraživale i crtale smo.
K smo se umorile sele smo posred staze negde gde nije bilo ljudi i crtale smo flomasterima koje smo ponele od kuće.
Ali prvo smo stavile sunčane naocare i ja sam rekla " Ajde Ivek da glumimo da smo slepe umetnice kao da smo Esmeralda na umetničkoj akademiji" i ona je rekla "Ajde".
Prvo smo crtale po rukama a onda i po papiru.
Pričale smo i o vilama, hobitima i elfovima i kako bi bilo lepo da postoje i Milica je rekla da bi ona spavala na mahovini .
A ja sam rekla da bih i ja.
Ali nisam joj rekla da bih radije spavala na drvetu, neka to ostane moja tajna.

Kada sam došla kući pregledala sam se od krpelja jer je Ivek da je koleginica od njene mame pričala njenoj mami da je njen sin od 7 godina zaradio krpelja i zakačio mu se na TESTIS što je jako uplašilo mene i Iveka iako nemamo testise.
Onda sam jela SIRA i mladog luka i posle sladoled od vanile i znate, kad jedete sladoled od vanile posle luka to vam ima ukus kao Menta i pomalo je afrodizijački.

Čao Dnevniče

Dragi dnevniče... Šta je?

Ne pišem blogove.
Ne pišem reči od kojih zastaje dah.
Ne volim velike reči.
Ne volim duge nadahnute govore koji zvuče lepo a truli su iznutra.
Vodila sam dnevnik, nekada davno.
Rođena sam na isti dan kao i Ana Frank.
Za vreme bombardovanja, mislila sam da ću možda umreti pa sam zapisivala misli.
Drago mi je da nisam umrla pa sam stigla da bacim te gluposti u kantu.

Bila sam devojčica i htela sam da budem dečak.
Dečaci su uvek bili glavni junaci.
Devojčice statisti.
Bila sam dete i htela sam da budem Ana Frank.
Bila sam dete a htela sam biti Jim Morrison.
Zatim sam htela biti Bodler a u sledećoj fazi, možda i Prever.

Sada mogu biti majka i žena, ali radije sam dete.
I zadovoljna sam ulogom statiste.