’Slušaj me sada pozorno ,Jozefe J.. Meni, tvom desnom uvetu, bratu levog uveta je dosta. Apsolutno dosta. Dao sam ti u životu toliko toga. Koliko si samo kapi kiše čuo zahvaljujući meni, cvrkut ptica, vetar pred oluju, šum jablanova ispred kuće. Dosta mi je Jozefe. Dosta mi je . Napuštam te Jozefe. Suze ne pomažu ovog puta’!
Tako je govorilo desno Jozefovo uvo dok je mrgudnog pogleda vezalo perte i odlepivši se sa Jozefove glave, uskočilo mu u mali dlan.
Jozef je svejedno plakao.
Suze su kapale po dlanu i uvetu koje se od besa pretvorilo u šišarku.
Bio je sam, na nepoznatom tlu.
Levo uvo je bilo nemo od rođenja. Tužno je zatreptalo i majčinski poljubilo Jozefa, nesvesno svoje nemoći.
Moraće sam dalje. Izvukao je iz džepa čarapu i pokrio levo uvo da ga ugreje te utabanim puteljkom pošao u susret mesečini.
Nakon dugog hoda, shvatio je da se u daljini nešto mrda na obližnjoj livadi.
O kakvo je iznenađenje bilo za Jozefa videti prizor koji je usledio. Na stotine bledih japanskih devojčica u crvenim haljinama lebdelo je iznad tla okrečući se u mestu bez ijednog pokreta majušnih nogu. Kao magične čigre ili neki kristali možda.
Zatrčao se ka njima ali kako je stupio na livadu shvatio je da su devojčice samo različci bledoljubičaste boje.
Iz razloga nepoznatog zdravom razmu, to ga nije zabrinulo.
Iskoristio je situaciju i radosno se zakotrljao livadom, smešeći se Mesecu.
I ko zna koliko bi se Jozef tako kotrljao bezbrižno – ko zna možda bi i zauvek ostao uljuljkan u iluziju bezbrižja da tlo nije lagano zadrhtalo .
Na Jozefove oči, tlo je popucalo u daljini i na površi se stvorila velika breza.
Ugledao je biće slično sebi. Živo biće maslačkolike plave glave , u dugoj jednobojnoj košuljici. Ležalo je priljubljeno uz tlo, poneseno disharmoničnom neobičnom pesmicom koju je Jozef čitao sa njegovih usana . Sva toplina koju je Biće odavalo bila je usmerena ka jednoj maloj gljivi, lagano zaklonjenoj suvim lišćem i travom.
Ne znajući kako drugačije, Jozef se i sam spustio na tlo i dopuzao do Bića koje ga je, bez straha, gledalo očima starca.
’Ja sam Ivek a ovo je moja gljiva’!!, prošaputao je tajanstveno i ozbiljno, pokazujući prstima ka gljivi , navirujući se preko ramena kao da se plaši da bi ga neko mogao zaista i čuti .
’Ja sam Jozef a ovo je moje uvo koje više ne želi da bude moje’, prošaputao je i Jozef izvadivši uvo iz džepa, postiđeno, kao da je nešto skrivio.
Ivek je imao bele, prozračne ruke i ružičaste mrlje od boje po prstima. Prsti su se smešili umesto njega. On je imao pametnijeg posla.
Izgubljen u raskoraku svojih očiju i prstiju nije se mnogo trudio da održi korak sa logikom vremena.
Нема коментара:
Постави коментар